Kako sam potrošio milion eura...(4)
Što se tiče mojih kvaliteta "u kući", oni su tek izašli na površinu pre dve godine. Idealan sam otac, suprug za poželjeti, kuvam, perem, čistim, savjetujem... Kao iz nekih časopisa iz članka kako treba izgledati savršen suprug. Ranije mi je bilo važnije da sam sa društvom u kafani i da jurim za parama, nego da vreme provodim sa ženom i detetom. Sada se stidim toga, i vidim koliko je moja supruga imala razumevanja za mene. Najmanje što mogu da učinim za nju je da budem najbolji bračni saputnik na svetu. Dobra je stvar što to zaista i želim da budem prema njoj. Ako mislite da je ovo bilo klasično zapuštanje porodice i niste u pravu. Nikada je nisam prevario, još od kako smo počeli da se zabavljamo, ali sam vreme posvećivao pogrešnim ljudima a pravdao sam se kako imamo dobra primanja i zbog toga moram mnogo da radim. Potpuna zabluda. Sve je to moglo drugačije da se organizuje i da sada živimo u nekom svom stančiću od 50-tak kvadrata, imamo još jedno dete, psa i sve sastojke koji idu u recept za "toplo porodično gnezdo". Žrtva toga bi bila da bi svi moji planovi i ambicije ostali potisnuti. I do kraja života bih se pitao da li bih uspeo da se izdvojim iz mase i napravim nešto više. E sada ćemo da vidimo mogu li ja to ili ne. Osnova uspeha je definitivno želja za istim i upornost. Uvek sam imao zacrtani cilj što želim. Nisu to bile neke velike stvari. Recimo kada sam krenuo na studije strašno sam želio svoje auto. Prirodno je da sam želio neki besni BMW ili mercedes, ali ne. Kada bih se vraćao kući iz grada, zastajao sam par minuta pored svake peglice koju bih vidio i prepuštao se mašti. Kako bi to bilo dobro kada bih ja imao jednu ovakvu. Pa celi svet bi bio moj. Šta kažete? Skromno, nema šta. Pa onda da imam svoj dobar računar, pa da živim sam u svom stančiću itd. Sve neke normalne stvari. E da me sada čujete. Kao što su mi prolazili leptirići kroz stomak kada bih ugledao peglicu, to se sada dešava kada vidim neku jahtu. Peglicu sam kupio. A i jahtu ću veoma brzo. Potrebno je samo razmišljati u skladu sa svojim ciljevima i mogućim dostignućima, a ne o trenutnim mogućnostima. Da, ovoliko priče a još ništa nije rečeno. Nego ništa ne brinite, ubrzo cemo doći do dela priče koji ima veze sa samim naslovom. To se zove odlaganje zadovoljstva, kako bi ono imalo što veći efekat u momentu saznanja istog. Da ovo ne bude klasična priča pobrinuo se moj moralni kodeks kome me otac učio, a to je da ako ti imaš, pomogni onome ko nema. Biiip. Pogrešno. Ako ti imaš, trudi se da imaš jos više, a ostale pusti neka se snalazi kako god zna i ume. Možda zvuči malo surovo, ali je potpuno istinito. Pomažite ljudima samo onda kada ste u potpunosti sigurni da vama samima nikakva pomoć od tih istih ljudi neće trebati. Na primer nikada ne pomažite rodbini. Zašto? Zato što kada vama bude trebala pomoć oni vam neće pomoći proporcionalno jednako onome koliko ste vi njima pomagali. Ne pričam napamet nego imam par konkretnih primera, ali o njima ćemo malo kasnije.Deset godina sam radio u banci kao bukvalno alfa i omega jedne kuće. Smatrao sam da to što jedini znam neke jednostavne stvari koje drugima izgledaju extremno komplikovano, može da mi ulije neku sigurnost. Donekle sam bio u pravu, ali to funkcioniše samo u onim slučajevima kada ste zadovoljni onim što imate bez ikakvih tendencija za napredovanjem ili za nekom povišicom. Moram reći da je taj period mog radnog života dobra škola. Radio sam za takvog direktora da sam definitivno naučio što je u životu loše. Nažalost nisam uspio da naučim što je dobro. U svakom slučaju mislim da mi je donelo više štete nego koristi. Osim finansijske. Nemogu se požaliti da sam loše živio, ali sam davao sve od sebe na tom poslu. Zaista se nisam štedio. Što je, sada uviđam potpuno pogrešno. Imao sam svoju šansu da na tom poslu uzmem jako mnogo novca za jako kratko vreme i ja to nisam iskoristio. Ta neiskorištena šansa je verovatno zbog mog "dobrog" vaspitanja. Bilo mi je važno da mi kažu kako sam dobar i pošten momak. Ta šansa je prošla i kasnije se više nikada nije vratila. Kada sam imao priliku nisam htio, a kada sam htio, prilika više nije bilo. Sada sam siguran da me nebi grizla savest da sam uradio nešto neispravno. Naravoučenije je bilo sledeće, pošteni ljudi koji igraju pošteno ne prolaze dobro na kraju. Sigurno se pitate kako mogu da postoje pošteni ljudi koji igraju nepošteno? E to je prava kombinacija. Odigrati mangupski, tako da obezbediš svima blagostanje i dobit. Jednostavno gledaš na to da je tvoj posao specifican i da zasluzuješ malo veću platu, koju sam sebi uzmeš a da to nitko nezna......
1 Komentari |
0 Trekbekovi
