U svakom slučaju prohtevi su počeli progresivno da rastu. Tako sam shvatio da onaj koji kaže da nevoli novac i da novac nije sve u životu je direktan nasljednik, ili vrlo blizak rođak pinokiju. Tako je i mene povukla sva ta igra sa novcem i mogućnosti koje ti je pružao u srazmeri sa njegovom količinom. Jedino je nezgodno kada zahtevi počnu da budu malo skuplji od mogućnosti. Ukoliko niste maksimalno oprezni tu polako upadate u mašinu koju pokreće novac. Moram priznati da je u određenim momentima novac na mene delovao kao droga. Bio sam totalno smiren jedino u momentima kada sam imao par desetina hiljada eura na "lageru". Koliko god se on brzo gomilao, čini mi se da je odlazio bar duplo brže. Verujte da taj tempo trošenja teško ko može da izdrži. U banci sam imao konstantno pristup milionima. S obzirom da je jako teško bilo držati takav novac pod kontrolom i u svakom momentu znati koliko ga ima, palo mi je na pamet da ponekad iskoristim par stotina, pa zatim par hiljada, pa zatim par desetina hiljada eura itd... Kada god mi je trebalo poslužio sam se sa tim novcem. Pošto sam ja bio zadužen za sve, nikome nije ni palo na pamet da me kontroliše. Obezbeđenje su bila dva bivša policajca koja sam zaposlio tu jer mi je bilo žao da se pate po ulici za četiri puta manju platu. Zahvalnost su iskazivali svaki dan. Bili su u suštini obri momci koji ne razmišljaju mnogo i ne postavljaju suvišna pitanja. Baš takvi su mi i trebali na toj poziciji. Dobra strana, pardon, manje loša strana svega ovoga je što sam ispoštovao onu staru poslovicu "na greškama se uči". Moram se osvrnuti i na to da sam imao udela i u još nekim poslovicama kao što su: "sada da vidimo čija baba tuđu biciklu vozi" i "sada znamo ko kosi a ko vodu nosi, i ko puca a ko čaure kupi". Na polovini kraja ove priče, kada sam počeo vraćati novac, opet sam ponovio grešku. Oslonio sam se na ljude kojima sam mnogo pomogao u životu. Pokazalo se kasnije da je ta greška bila fatalna. Teško da će mi se ovakav propust dogoditi i treći put. Strpljivo čekam komentatora u svojoj glavi kada bude saopštio: "And the winner is...", posle čega ja izlazim ponosno sa pobednički uzdignutim rukama. Moram reći da nikome ne mislim ništa loše, ali živim za trenutak kada će svi videti da su se prevarili i da su me prerano napustili. Mada mislim da će i njima biti jako krivo što me nisu podržali jer su uvek znali da se meni mogu obratiti za pomoć bilo kakve vrste. Izvinjavam se jos jednom, "mogli su", sada više ne. Najgora etiketa koju možete da dobijete od porodice, prijatelja i poznanika je titula "dobrog" momka. Znate ono, kada god neko pita za Vas oni kažu "to je mnogo dobar momak, hoće da pomogne, svima izlazi u susret, ima dobru ženu, ima decu, dobar posao, odgovoran je", i svi epiteti koji u sebi sadrže neke tajne ideale svih njih. Najgora je iz tog razloga što Vam u životu u tom slučaju nisu dozvoljene greške. Tačnije, svi se mnogo iznenade kada "dobar" momak uradi nešto loše i svaki razgovor na tu temu počinje sa rečenicom: "Pa kako je moguće da onako dobar momak napravi nešto tako?" ili "Pa ti si bio mnogo dobar momak, šta ti je to trebalo?". I onda te svi osuđuju mnogo više nego što to ustvari i zaslužuješ. Imam opet neku svoju filozofiju o tome. Sigurno, bez lažne skromnosti, svakome prija kada ga nazivaju "dobrim" momkom. Tako sam se i ja trudio da budem što je moguće više plasiran na top listi dobrih momaka. U svakom slučaju jako retko, ili skoro nikada nisam čuo da je netko rekao za mene nešto loše. I to je prijalo. Ali problem je u tome što mi sada njihov stav protiv mene u principu uopšte ne smeta. Kao što su se oni prevarili da sam ja dobar momak, tako sam i ja živeo u zabludi da je važno šta drugi misle o tebi. Generalno, mislim da je ovako i mnogo bolje, jer kada napraviš nešto, uslovno rečeno loše, tome se svi nadaju i očekuju to od tebe. Ovako, ovo što sam ja napravio, za sve njih je bilo ravno katastrofi i u svakom slobodnom trenutku me neko spomene. Stvar je u tome da kada bi ih netko upitao šta sam to napravio, mislim da bi njihov odgovor stao u jedan red sveske na linije. Tako da kada bi bio pismeni zadatak sa temom: "Šta je to napravio Nemanja pa se o tome toliko priča?,. najverovatnije bi svi dobili čiste jedinice, iako su zaslužili nule......
Što se tiče mojih kvaliteta "u kući", oni su tek izašli na površinu pre dve godine. Idealan sam otac, suprug za poželjeti, kuvam, perem, čistim, savjetujem... Kao iz nekih časopisa iz članka kako treba izgledati savršen suprug. Ranije mi je bilo važnije da sam sa društvom u kafani i da jurim za parama, nego da vreme provodim sa ženom i detetom. Sada se stidim toga, i vidim koliko je moja supruga imala razumevanja za mene. Najmanje što mogu da učinim za nju je da budem najbolji bračni saputnik na svetu. Dobra je stvar što to zaista i želim da budem prema njoj. Ako mislite da je ovo bilo klasično zapuštanje porodice i niste u pravu. Nikada je nisam prevario, još od kako smo počeli da se zabavljamo, ali sam vreme posvećivao pogrešnim ljudima a pravdao sam se kako imamo dobra primanja i zbog toga moram mnogo da radim. Potpuna zabluda. Sve je to moglo drugačije da se organizuje i da sada živimo u nekom svom stančiću od 50-tak kvadrata, imamo još jedno dete, psa i sve sastojke koji idu u recept za "toplo porodično gnezdo". Žrtva toga bi bila da bi svi moji planovi i ambicije ostali potisnuti. I do kraja života bih se pitao da li bih uspeo da se izdvojim iz mase i napravim nešto više. E sada ćemo da vidimo mogu li ja to ili ne. Osnova uspeha je definitivno želja za istim i upornost. Uvek sam imao zacrtani cilj što želim. Nisu to bile neke velike stvari. Recimo kada sam krenuo na studije strašno sam želio svoje auto. Prirodno je da sam želio neki besni BMW ili mercedes, ali ne. Kada bih se vraćao kući iz grada, zastajao sam par minuta pored svake peglice koju bih vidio i prepuštao se mašti. Kako bi to bilo dobro kada bih ja imao jednu ovakvu. Pa celi svet bi bio moj. Šta kažete? Skromno, nema šta. Pa onda da imam svoj dobar računar, pa da živim sam u svom stančiću itd. Sve neke normalne stvari. E da me sada čujete. Kao što su mi prolazili leptirići kroz stomak kada bih ugledao peglicu, to se sada dešava kada vidim neku jahtu. Peglicu sam kupio. A i jahtu ću veoma brzo. Potrebno je samo razmišljati u skladu sa svojim ciljevima i mogućim dostignućima, a ne o trenutnim mogućnostima. Da, ovoliko priče a još ništa nije rečeno. Nego ništa ne brinite, ubrzo cemo doći do dela priče koji ima veze sa samim naslovom. To se zove odlaganje zadovoljstva, kako bi ono imalo što veći efekat u momentu saznanja istog. Da ovo ne bude klasična priča pobrinuo se moj moralni kodeks kome me otac učio, a to je da ako ti imaš, pomogni onome ko nema. Biiip. Pogrešno. Ako ti imaš, trudi se da imaš jos više, a ostale pusti neka se snalazi kako god zna i ume. Možda zvuči malo surovo, ali je potpuno istinito. Pomažite ljudima samo onda kada ste u potpunosti sigurni da vama samima nikakva pomoć od tih istih ljudi neće trebati. Na primer nikada ne pomažite rodbini. Zašto? Zato što kada vama bude trebala pomoć oni vam neće pomoći proporcionalno jednako onome koliko ste vi njima pomagali. Ne pričam napamet nego imam par konkretnih primera, ali o njima ćemo malo kasnije.Deset godina sam radio u banci kao bukvalno alfa i omega jedne kuće. Smatrao sam da to što jedini znam neke jednostavne stvari koje drugima izgledaju extremno komplikovano, može da mi ulije neku sigurnost. Donekle sam bio u pravu, ali to funkcioniše samo u onim slučajevima kada ste zadovoljni onim što imate bez ikakvih tendencija za napredovanjem ili za nekom povišicom. Moram reći da je taj period mog radnog života dobra škola. Radio sam za takvog direktora da sam definitivno naučio što je u životu loše. Nažalost nisam uspio da naučim što je dobro. U svakom slučaju mislim da mi je donelo više štete nego koristi. Osim finansijske. Nemogu se požaliti da sam loše živio, ali sam davao sve od sebe na tom poslu. Zaista se nisam štedio. Što je, sada uviđam potpuno pogrešno. Imao sam svoju šansu da na tom poslu uzmem jako mnogo novca za jako kratko vreme i ja to nisam iskoristio. Ta neiskorištena šansa je verovatno zbog mog "dobrog" vaspitanja. Bilo mi je važno da mi kažu kako sam dobar i pošten momak. Ta šansa je prošla i kasnije se više nikada nije vratila. Kada sam imao priliku nisam htio, a kada sam htio, prilika više nije bilo. Sada sam siguran da me nebi grizla savest da sam uradio nešto neispravno. Naravoučenije je bilo sledeće, pošteni ljudi koji igraju pošteno ne prolaze dobro na kraju. Sigurno se pitate kako mogu da postoje pošteni ljudi koji igraju nepošteno? E to je prava kombinacija. Odigrati mangupski, tako da obezbediš svima blagostanje i dobit. Jednostavno gledaš na to da je tvoj posao specifican i da zasluzuješ malo veću platu, koju sam sebi uzmeš a da to nitko nezna......
U sledećem životu bih volio da budem Deda Mraz. Ne zbog poklona, nego ima jednu strašnu prednost, a to je da u posjetu ide samo jednom godišnje. Mislim da ću se ugledati na njega bar što se tiče moje šire familije. I to ću se potruditi da budem neki honorarni Djed Mraz koji radi samo prestupnim godinama. Što ću kada smatram da su tako zaslužili. Možda ja griješim ali imam ubjeđenje da sam u pravu i to teško neko može da promijeni. Nemojte da pomislite kako sam neki familijomrzac ali činjenica je jedna, da onog momenta kada sam se našao u problemima, svi su se zavukli u svoje kućice. Potpuno suprotno od onoga što me je moj otac učio. U svakom slučaju mogu odgovorno da tvrdim sada da sam ja njima mnogo više pomogao nego oni meni. Isključujem iz ovoga oca i majku. Mada tati zamjeram što nije bio ratni profiter i lopov kao i sav normalan svijet. Ako ovo ikada bude knjiga u pisanoj formi onda će biti jedina koja neće imati nikakav povez i brojeve stranica jer i neće imati neku preveliku funkciju. Fino pročitate sve pa sami poredate strane kako mislite da treba. Zaključujem da (ne iz moga ličnog iskustva) ludilo ustvari i nije bolest, nego jedno blaženo stanje. Siguran sam da je osoba koja nemože da razdvoji sreću od nesreće, dobro od lošega, i slične stvari, veoma sretna u životu. Zamislite da imate probleme a nemate pojma da oni to ustvari i jesu? Idealno! Zato tvrdim da su to sretni ljudi, jer sreća u životu nije šablonska. Kada netko kaže sretan sam i zadovoljan, to može da znači bezbroj stvari. Moj otac je sretan kada ima da zaroštilja, kada se okuplja familija i kada ima redovnu platu od par stotina eura. Mnogo je srećan. Mozda i više od mene kome ova definicija ima potpuno drugi sadržaj. I sada dolazimo do toga onda sta je za mene sreća? Mislim da to dolazi sa godinama. Sa 16 je to bila jedna mala iz komšiluka i uspjeh u sportu. Sa 20 je to bio dobar auto i dovoljno novca za kafanu i provod. Sa 25 je to bio milionski konto na računu i sve popratne stvari koje idu uz to. Sada, sa 36 to je jedno mirno porodično gnezdo, deca sa kojom neću imati problema, žena mog života i veoma malo hedonizma u vidu recimo dobre tehnike i nekog pristojnog brodića. Postoji još ona težnja ka zaradi novca ali sve više i više gubi na jačini. U svakom slučaju veoma mi je drago da sam negdje u 30-toj shvatio da je novac potpuno bezveze i da ukoliko imaš rešene neke stvari u glavi, novac ceš podrediti životu i od njega napraviti kvalitet bez obzira na veličinu prihoda. U praksi i u skoro 100% slučajeva nije tako. E pa dobrodošli na onu drugu stranu, gdje novac nije važan. Važno je samo da se ne nervirate zbog njega, ništa više. Da, znam da je to nemoguće, ali je verujte mi izvodljivo.Najbolji način ukoliko želite da smršate a da pri tome jedete potpuno normalno i koliko hoćete, nisu nikakve tablete i dijete. Ja kada želim da smršam, jednostavno se trudim da u velikoj nuždi obavezno imam veću masu od onoga što pojedem. U praksi, ako pojedete danas kilogram različitih namirnica, ne unosite ništa u organizam dok masa velike nužde ne bude jednaka kilogramu i bar još 100 grama. Ako imate redovnu stolicu svaki drugi dan onda vam je mršavljenje zagarantovano. Mislim da me nebi pustili da patentiram i zaštitim autorska prava na ovu dijetu. Ima jedan praktičan problem a to je vaganje inputa za dijetu. Način na koji ćete to obavljati ostavljam vama. Primetio sam da je ovaj pasus o dijeti potpuno nelogičan i nije na mestu, ali sam vas na vreme obavestio o takvim stvarima.Dati ću vam još jedan koristan savjet(a nije vezan za način ishrane). Kada mislite da ste uspijeli u životu ili ste na dobrom putu, uradite one stvari koje u priči u tom momentu nikada nebi uradili. Veliki vremenski period, dok je u našem narodu vladala kriza, imao sam dovoljno novca za dobar život. Definicija dobrog života je bila da imam solidan auto, imam djevojku da povedem na ručak i kupim joj poklon koji želim, bar svaku drugu noć provedem u kafani na način na koji sam naučio, u svakom momentu točim više od 1000 dinara goriva... Pored toga, živio sam sam. Nikome nisam polagao račune i niko me nije ništa pitao. Možda su trebali. Iako im ne bi rekao. U tom momentu sam imao svojih modifikovanih 10 Bozijih zapovjesti. A one su glasile ovako:1. Nikada konobaru ne ostavljaj manje od 1000 dinara bakšiša posle noći provedene u kafani,2. poslije 3 popijene ture pola kafane se pita što će da popije,3. na blok od 3 do 5 dobrih narodnih pjesama časti se muzika,4. nikada se ne vozi autobusom,5. ne štedi mobilni,6. u džepu uvek nosi više od dve dobre plate,7. ne živi u zajednici sa tvojim ili ženinim roditeljima,8. pokušaj da zadiviš sve oko tebe9. u poslu za drugoga ulaži 110% posto sebe kako bi to bilo savršeno urađeno, i10. mnogo su ti važniji drugi nego ti sam ili sopstvena familija. Eto, da su ovo 10 zapovijesti, ja bih bio glavni poslovođa u paklu. Ponosno objavljujem da sam uspio prekršiti svih 10 zapovesti koja sam sebi postavio prije nekih 10-tak godina. Sada razmišljam potpuno drugačije, ali mi nije jasno zbog čega su mi trebali svi ovi problemi da to shvatim? Oduvek su me smatrali pametnim i inteligentnim, što zaista nije sporno, ali kada sam trebao razmišljati o sebi i budućnosti moje porodice, sve je padalo u vodu. Na kraju sam ispao mnogo glup. Da u kineskom horoskopu postoji godina ptice Dodo, sigurno bi bio rođen u njoj. Sada kada vratim film, ne mogu da verujem da sam imao toliko šansi da živim "normalno" i da niti jednu nisam iskoristio. Nemojte ovo shvatiti kao predaju, jer sam siguran da sam sposoban da sebi i porodici obezbedim lagodan život, ali sam to vrlo skoro ukapirao. Pa možda je tako i bolje. Ponovo ću i položiti pionirsku zakletvu ako treba."Danas kada postajem pametan, dajem časnu ljudsku reč, da ću marljivo učiti i raditi i biti dobar otac i suprug..."Da vidimo jeli je bilo tako...
Hajde da vidimo šta je bilo dalje... Eto, nastavljamo, popio sam par piva i sada su mi misli bistre ali me prsti malo slabije slušaju. Ako ste pomislili da sam alkoholičar pogrešili ste, od svih problema sam uspeo da sačuvam čistu psihu i zdrav razum. Zvuči skoro neverovatno. Čuo sam za 10 ljudi koji su bili u istom problemu kao i Ja. 7 ih se ubilo, 2 su pobegla u inostranstvo i od tada im se gubi svaki trag i zadnji sam Ja koji je ostao da se suoči sa svim problemima. Ako bi pravili top listu ko je najgluplji od ove desetorice onda bih suvereno držao prvo mesto duži vremenski period, bez ikakve šanse da me neko prestigne. Moram napomenuti da će ovaj blog da se sastoji od potpuno nepovezanih činjenica i konstatacija pa je vaš zadatak da to pokušate da logički povežete i napravite neku celinu ukoliko je to uopšte i moguće. Upravo pokušavam da nadjem fajl gde sam započeo sličnu pisaniju pre par meseci ali bezuspešno. Neznam da li je to znak da prestanem ili da zaboravim šta se desilo. Obično mi kažu da ću se ovoga sećati i razmišljati o tome kakve sam gluposti napravio i kakve sam imao probleme zbog svega toga. Na njihovo razočarenje i nemogućnosti da se i ubuduće slade mojom mukom, pišem ovo jer sam i više nego siguran da ću sve ovo lagano da zaboravim. Događaje, "odmah i možda", a ljude koji su učestvovali, malo "kasnije i sigurno". Ok, ajmo više da počnemo sa nečim konkretnim. U samom startu nam hvali početak ali to ćemo nekako srediti. Sredina priče je problematična jer je toliko nepovezana da je se i sam teško mogu setiti i povezati. Kraj još nije stigao ali je blizu pa za razliku od ostatka ove pisanije biti će jedna od retkih logičnih stvari, i nalaziti će se na samom kraju. Nemam ni sam pojma kakav će da bude ali imam predosećaj da će biti "Happy End" kao u najboljim romantičnim komedijama Hugh Granta. Osim što je ovo horor sa primesama naučne fantastike na osnovu istinitih događaja. Da je Stiven Spilberg znao za mene, E.T. vanzemaljac bi bio njegov drugi najbolji film. Prvi bi bio o meni naravno. Kako sada stvari stoje najverovatnije će me zvati Kusturica da zamenim Perhana u Domu za Vešanje 2 jer sam taman takve pameti. Nisam siguran da li postoji neka stručna literatura koja objašnjava način na koji bi ovo sve povezali u neku logičnu priču koja ima kakav takav redosled. Nema veze, kao što rekoh povezujte sami. Smestite se udobno u svoje fotelje, uzmite čašu vode i dva brufena jer je samo pitanje momenta kada će Vas zaboleti glava od sve ove zbrke. Moram još napomenuti da na uputstvu za upotrebu ovoga bloga mora da stoji i oznaka za potrebne godine za čitanje istoga. Stavljamo 30+ sto se tiče godina. Upotreba i način konzumiranja neka bude 2 puta dnevno po jedna rečenica osim za one sa dobrim i izdržljivim stomakom. Ovo što budemo poveravali jedno drugome u ovoj nepovezanoj gomili reči nemoj nikome da pričaš jer ti sigurno neće verovati. Onaj koji ti poveruje je sigurno u nekom segmentu bio učesnik ove potencijalne urbane legende. Čim ti ovo počne izgledati kao neka normalna i obična priča, odmah prestani čitati da ne naidješ na kraj koji glasi "i živeli su srećno do kraja života". Moram priznati da toliko težim takvome kraju da nemožete ni da zamislite. Sada su mi nekako pale na pamet one muzičke razglednice koje kada otvorite puštaju one piskutave tonove a melodiju prepoznate tek pri njenom kraju. E kada bi ovo bila razglednica, posle otvaranja bi bila vrlo prigodna muzika koja prati filmove Alfreda Hičkoka. Moram napomenuti jedinu osobu koja je svo vrijeme bila uz mene, a to je moja supruga, i to tokom čitave kako svi časopisi i testovi kažu, sedme, najrizičnije godine braka. E ako je to tačno onda nemoram da brinem da neću sa kime imati gledati televiziju iz one stolice što se ljulja. Danas me niko više nemože ubediti da onaj ko sedi u zadnjoj klupi može biti dobar đak i student bez obzira na njegove potencijale. Ovim putem se zahvaljujem pravnom fakultetu u Beogradu, što mi je obezbedio najlepšu stvar u životu, tada, sada i neke daleke 5043-će godine kada nas neki arheolog pripravnik bude čistio onom njegovom metlicom i vidio dva kostura kako se drže za ruke. Nema promašaja. To smo sigurno nas dvoje. Čudno da mi je "ženu mog života" donela guzica, ali kao i sve u mom životu ni to nije bilo kao kod "običnih" ljudi. Pojasniti ću ovaj deo. Vrlo je čudno bilo da kada sam išao kući Nataša i njena najbolja drugarica su išle iza mene uvek jedno 50-tak metara. Kasnije sam saznao da je glavna tema njihovog razgovora bilo moje dupe. Lepo. To se zove dobiti ono što si želio čitavog života na guzove. Posle smo se zajedno družili u malo većem društvu, a onda njoj odjednom nije bilo jasno "nešto" iz jednog predmeta, a ja sam se kao svaki dobri "prijatelj" našao tu da pomognem i objasnim. Sada tvrdim da je definitivno ona mene "startovala". Ja sam kao i svaki dobar momak objasnjavao dok je ona gledala u moje noge. Naravno sada se pitate ko je ovde musko a ko žensko. E pa vidite sami. I tako jednog dana idemo mi kod mene da joj "objasnim" šta treba i na pola puta nam kao slučajno sudare ruke i ostanu u tom sudaru. Nije bilo povređenih. Držeći se za ruke otišli smo kod mene u sobu i bili skroz pristojni. Ustvari bili smo još duži vremenski period u našoj vezi vrlo pristojni. Sada imamo sina od 12 godina, ćerku od 9 godina i sex na kojem bi zavideli i novopečeni parovi puni strasti. Doduše po onoj staroj bolje kvalitet nego kvantitet. Ukoliko budete naišli na primerak ovog teksta u pisanoj formi koji je u ovom dijelu ispravljan hemijskom olovkom i umetane su reči kao "loš", "mali", "kratko", "mesečno jednom", onda ste sigurno dobili stranice koje je čitala i ispravljala moja voljena supruga i nemojte joj verovati, jer bar mi muškarci nikada ne lažemo o našim seksualnim podvizima. Svestan sam ja činjenice da je fakultetsko obrazovanje nešto što je zaista neophodno za neki normalan život. Naravno lakše se nalazi posao, i cene te u društvu, i družiš se sa akademskim ljudima, i nemaš leba da jedeš, i jebu te u zdrav mozak jer nema šanse da postanesš direktor sledećih 20 godina, i kada se nađeš u nekom problemu koji nije objašnjen u stručnoj literaturi nemaš pojma kako bi ga rešio. Na kraju kada svedeš saldo to izgleda ovako. Karijeru si počeo u 30-toj jer su profesori lečili finansijske i seksualne komplekse upravo na tebi i nisu ti dozvoljavali da sa dovoljno znanja položiš ispit. Svako pojednostavljanje i prihvatanje novih tehnologija u cilju bržeg i tačnijeg rešavanja zadataka je najstrože zabranjeno!!! Pa zar nije jednostavnije ispisati 6 strana običnom olovkom u roku od 3-5 sati nego upotrebiti računar i sve to obaviti u roku od minuta ili manje, sa potpuno isključenom mogućnošću greške? Naravno da je pisanje bolje,brže i tačnije. U 40-toj si skoro otplatio kuću i imaš dvoje dece kojima nemožeš da obezbediš sve što je potrebno. U 50-toj te očistilo srce... A mnogo još nisi proživio. Čast izuzecima, koji je na sreću sve više. Lova je sve. U 50-toj bi koristio vijagru i umro isto od srca na nekoj crnkinji. Imaš izbor. Pip,piiiip,piiip,piip. Ovo moja žena psuje u mom pravcu. Sve OK. To je normalno. Razmišljam da joj unajmim prateći vokal da mi stalno govori kretenu,idiotu,majmune,debilu... Siguran sam da je većina ljudi koji se neslazu samnom vjerovatno reinkarnacija kornjače ili hrasta pa imaju u životu vremena na pretek. Tako sam i ja razmišljao nekada. Nije ovo neka filozofija zbog isfrustriranosti što su neki ljudi završili a ja nisam na vreme, već jednostavno moj stav prema takvom životnom put. Danas imam diplomu završenog pravnog fakulteta. Pa onda, da li bih volio da moje dete završi fakultet i zaposli se na dobrom radnom mestu? Naravno. Problem je jedino što njih boli dupe što mi želimo. Biti će po njihovom i nikako drugačije. Kraj. pomirimo se sa tim. Moji roditelji još nisu. Ali hoće jednog dana. Fakulteti i takav stil života gdje pod obavezno imamo kurs pod nazivom "Kako da se šefu uvučem a da mi apsolutno ništa ne viri iz njegove guzice". Dobro i ovo ima koristi. Kupiš stan na kredit, kupiš kola na lizing, kupuješ i kondome na rate. Sjedneš u neotplaćenu fotelju,upališ plazmu za koju imaš još 19 rata, uzmeš pivo koje kupuješ u prodavnici ispod na recku, obučeš se u trenerku koju si već pola otplatio i uzivaš. E pa vidi, skidam kapu ali neka hvala. Nije da podcenjujem takav način života ali nemogu nikako da postavim tu scenu na DVD-u koji se vrti u mojoj glavi pod nazivom "život". Dođem kao kocka dimenzija 3 puta 3 metra u kutiji punoj sitnih lego kockica i nema nikakve šanse da mogu da se uklopim u celinu. Napominjem da ukoliko ti roditelji ostave bilo kakvo nasledstvo pod obavezno odmah sve potroši na dobra kola, žene, kocku, drogu i ostale hedonizme jer ćeš sigurno čitavog života biti uskraćen jer će taj novac na ovaj ili onaj način svakako otići. Verovatno ćete na mene gledati kao na nekog snoba, pametnjakovića ili nešto slično ali jebiga, tako ja vidim te stvari i neću da vas lažem. Generalno smatram da je ipak život u ovakvom sledu događaja ipak mnogo sigurniji za porodicu. Bez velikih oscilacija kakve sam ja imao. Da sada mogu da se vratim na početak, izabrao bih priču sa fakultetom i mirnim životom sa puno neotplaćenih kredita. Eto, ipak izgleda da su oni u pravu a ne ja. Ali možda tako ramišljam zato što više ne težim ka hedonizmima. Skoro svi su bili sastavni dio mog života...Nastavak sledi...Naravno...
Mozda prvih par redova zvuci nepovezano ali to je zbog toga sto sam morao nacrtati flomasterom veliko slovo B preko citavog ekrana pa nevidim dobro. Zasto? Naravno, kao i vecina stvari u ovoj prici, ovo izgleda smesno i Vama mozda zanimljivo, ali verujte da imam dobrih razloga da to nije. Znaci da polako krenemo u ovu avanturu koja ce cini mi se potrajati bar jos par stranica posle Vaseg zakljucka da je konacno kraj. U moru strucne literature kako postati uspesan na poslovnom planu i zaraditi milion eura, evo i jednog prirucnika koga treba da se pridrzavaju iskljucivo oni koji vec imaju milion eura i imaju ga nameru utrositi potpuno beskorisno. Nazalost sve licnosti i dogadjaji iz ovog bloga su istiniti. Reklame...
.ilo jednom (nisam zaboravio slovo B, vec sam ga napisao flomasterom preko citavog ekrana) ne tako davno. U gradu Beogradu, jednog septembarskog dana, 28-mog po redu, 1973 godine posle momka po imenu Isus u koga sve vise verujem i kome moram ovim putem da se zahvalim jer je tesko poverovati da on nije upotrebio neke svoje moci kako bi iz svega ovoga izasao ziv, rodio sam se Ja. Ja sam dobio ime Nemanja, od oca Jovana i majke Natase, rodjene Miljkovic, upravljao motornim vozilom marke Golf IV registarskih oznaka BG-288-338... cekaj,cekaj, izvinjavam se, ovo mi je ostalo od nebrojenih prekrsaja i prijava koje sam napravio u saobracaju. Ovi podaci su mi koristili samo u tim prekrsajnim prijavama. Da znate, sigurno sam ja razlog ukoliko se bilo kada povede rasprava da li kaznjavanje nesavesnih vozaca daje neki efekat. Ukoliko ovo bude neki uslov za ulazak u Evropsku Uniju, sto nas i nebi iznenadilo u mnostvu cudnih zahteva, onda cemo u EU uci isto kada i Banglades i Obala Slonovace. Sada imam 35 godina i pisem ovakve stvari koje ljudi obicno rade sa 90 jer ne skupe dovoljno materijala do tada, a i oni sa 30 bi morali imati nenormalno dobro razvijenu mastu da bi kuckali nesto ovakvo. Samo kratko da se zblizimo u ovom druzenju obavestiti cu Vas o par stvari koje su totalno nebitne za ovu pricu. Detinjstvo sam proveo u Beogradu. Naravno kao i svi klinci, prilicno se jasno secam svog prvog bicikla, simpatije, masturbacije(ovo se}anje se prilicno puta ponavljalo u veoma kratkom vremenskom periodu), tuce, razrednog staresine i svih ostalih stvari kojih jedno obicno dete treba da se seca. Rat nisam ni osetio tako da o tome nemogu pisati. Majka me potpuno izolovala od toga iako mi je otac vecinu vremena proveo na ratistu. Odlican potez. Mada sada zalim zbog toga jer bih se mozda jos tada spustio na zemlju i razmisljao realno. Osnovnu skolu povezujem sa par ljudi koje sam pronasao na Facebook-u i ostao sam u kakvom takvom kontaktu sa njima. Meni su oni super jer sam imao dovoljno vremena da upoznam samo one njihove dobre strane. Iz toga sam zakljucio da svako pravo prijateljstvo treba da traje i da se konzumira tacno onoliko dok ne pocnes razmisljati o njemu i pocnes da uvidjas njegove nedostatke. Srednja skola je bila odlicna za druzenje. Srednja masinska skola, poslednja obrazovna destinacija za sve probleme i delikvente. U toj idealnoj atmosferi da se postane totalni promasaj, naivko, premazani ulicarski tip, kriminalac, uspjesan "biznismen" i sve najgore, ja sam nekako uspio postati sve. Citava srednja skola se svodila na to kako cemo nekoga zajebati i ismijati se na tudji racun. Bio je to skup mnogo dobrih momaka spremnih na zajebanciju i pomoc u bilo kojem vidu. Tada bih se zakleo da je nemoguce razdvojiti takvu ekipu. Sada bih se zakleo da je nemoguce ostaviti zajedno bilo kakvu ekipu. Iskreno, bio sam potpuno svestan da sam se izdvajao od njih sto se tice obrazovanja, ali sam se neverovatno dobro uklopio zajedno sa njima. Oni su se mene na neki nacin bojali jer sam "kao" bio pametan i inteligentan, a ja upravo te moje sposobnosti nisam koristio sa i pred njima. Mozda kasnije i njima posvetim deo ove price jer su to stvarno zasluzili sa svojim smislom za humor i skolskim primerom kako da te bas briga za sve u zivotu. Kada bih mogao da menjam nesto u zivotu onda taj period bih ostavio sigurno kakav je bio, bez ijedne jedine promjene.
Sada cu ispricati jedan dogadjaj koji ce kako zakljucujem, kasnije imati veoma vaznu ulogu u svemu ovome i klasifikovati }u ga kao pionira mog razmisljanja o manipulaciji masama uz upotrebu novca, i to njihovog. Ukoliko bi retki od Vas poslije ovih par redova do sada, i ubuduce, pa sve do kraja, mislili kako sam ja pametan i inteligentan, molio bih doticne da se vrate i ponovo procitaju naslov ove price svaki put kada im tako nesto padne na pamet. Ustvari mislim da cu na kraju morati napisati i onu legendarnu da ovo ne pokusavate kod svoje kuce. Ajde konacno na taj dogadjaj. Udavih. Kao i svi srednjoskolci, otisli smo na pocetku cetvrtog razreda na ekskurziju, koju i dan danas mnogo ljudi prepricava. Formula za ovaj hepening je bila: Budale+Novac+Alkohol+Droga+Jos Budala = Totalna Ludnica u trajanju od 7 dana. Dobro, u principu ovakve price nikome nisu interesantne osim akterima jer je svima njihova ekskurzija najbolja. Verujte ova je bila zaista specificna. Da se malo vratimo na mene. 5-ti dan se nalazimo u hotelu u Velikoj Plani, neka nedodjija u koju, ako cemo iskreno i spadamo jer je bilo vrlo rizicno nas povesti negdje gde ima ljudi. Ovakvu ekipu, da sam ja direktor skole, vodio bih na Himalaje, neko krstarenje preko okeana, Sibir i na slicne destinacije gde civilizacija jos nije stigla, jer nije bila stigla ni do nas. Ustvari nije ni bila krenula prema nama. U hotelu smo imali jedan citavi sprat i u dnu tog sprata se nalazio veliki napusteni sank. S obzirom da smo do dolaska ve} potrosili sve pare (moja ekipa) nismo bili u mogucnosti da napravimo neku zurku jer nismo imali ni za hamburger a kamoli za alkohol. U tom momentu, Ja kao intelektualni vodja nase grupe dolazim na ideju da skupimo po 10 maraka od par ljudi i da se ode u nabavku u najblizi diskont udaljen oko 10-tak kilometara od mesta prebivalista. Predpostavljate da su svi bili odusevljeni idejom. Krenuo sam u organizaciju toga i posto su me svi znali i postovali kao pojedinca ali i kao dio "najjace" grupe u skoli, novac potreban za alkohol sam dobio vec u prve dve sobe. Od 10 ljudi svi su odmah i bez razmisljanja dali novac u moje ruke. Umesto da krenem u nabavku, do kraja hodnika sam posetio sve sobe i uradio isto sto i u prve dve. Na kraju sam skupio oko 600 maraka sto je bila nenormalno velika cifra u to vreme. Interesantno je to da mi je vecina ljudi dala svojih poslednjih 10 markica. Neverovatno. Imao sam procenat uspesnosti skoro 100%. Da sam trenirao bilo kakav sport sa takvim procentom poena, sada bi skupljali moje slicice i gledali bi me na "televizor". Tako sam usao u anale svih ekskurzija kao momak koji je zaradio vise na ekskurziji nego sami organizator i koji je vratio vise novca nego sto ga je ponio. Dok su se svi oporavljali od ekskurzije, finansijski i fizicki, nasa je {to se tice alkohola potrajala bar jos mesec dana. Moja dobra strana je sto nisam potrosio novac na sebe, vec sa kompletnim drustvom u kafani. Usput, zurka u hotelu je bila strasna dobra. Imali smo sve sto je potrebno za dobru srednjoskolsku zabavu u to vrijeme. Alkohol, dobru muziku (dvije kasete) i popratne nus pojave kao sto su sex i povracanje, ponekad spojene u jedno.
E kako smo poceli vidim ja da je daleko kraj ovome, jer jos nismo stigli ni do pocetka...
Sacekati cu malo jer je prica u nastavcima po receptu spanskih serija. Ako nema niko da je cita i slusa, neka ostane tajna. Nadam se da nastavak stize ve} sutra...
Powered by blog.rs
